jesen

Nji{u se poslednje lepe kate u vrtovima kasne jeseni. Sumrak neumitno skra}uje dane. Neki ozebo zrak izaziva setu vezanu za njega i nju. Moga oca i moju majku.

I uvek u jesen, na istom mestu, na istom putu obuzima me se}anje na njih: Zar nikada vi{e? Nikada ih vi{e ne}u videti!

Koliko je praznine na ovom svetu, koliko je samo}e u meni! I moja je zvezda na nebu jedina, a beskraj  je nedogledan. I mislim: da li ovo nebo ~uva bilo kakve tragove njihovog postojanja, ili je sve samo - ni{ta?

Vi ste u mom srcu, istinski i bolno, puno i te{ko kao kamen.

O~e, sviram ti u mislima posmrtni mar{.

Majko pletem tvoje IZGUBljENE PUTEVE.

Ulazim u ku}u i okre}em se banalnoj svakida{njici: ve~era, televizija, ~itanje, san.

A sutra ponovo pored vrtova sa lepim katama i nezaboravom. Otac, majka i moja veza sa kosmosom do ku}nog praga.