u~a
Majkin Kuca stasao za {kolu. Majka ga uparadila jo{ u pet sati sabajle, a on ukru}en kao pajac stoji i ~eka. Ne trep}e. U osam poslu{no uzima oca za ruku pa pravo u {kolu.
[kolsko zvonce zvoni tako sve~ano da Kuci vrat sve vi{e raste i glavica lepo o{i{ana pole}e uvis.
A u~a - visok, `ut kao lisica, ispravljen kao jela. Otmen. Gospodin.
Osim u~e Kuca ni{ta nije prime}ivao oko sebe. Ni svoje drugare nije mogao da vidi. U~a! To je trebalo videti!
Kada su u{li u u~ionicu, Kuca se otrgao od oca i ru{e}i sve pred sobom jurnuo je pravo u prvu klupu da bi bio {to bli`e u~itelju. Posle se kajao. U~a uvek stoji tik uz njegovu skamiju pa mu vidi samo crni kai{ oko pupka. Nema glave, nema nogu, samo kai{ i ono {to se naslu}uje. [teta.
Ali, evo ruku! U~a obe spu{ta na skamiju sa svih deset belih prstiju koje pore|a kao perje paunovo, pa ih ~ak pove`e pal~evima. Kakva rasko{ negovanih, ne`nih tankih pipaka! A nokti, ono {to Kuca do sada nije video. Ruke i nokti kucinog oca su kratki, tvrdi, hrapavi, neugledni. Uostalom nikada nisu bili predmet posmatranja. Te`a~ke ruke oca koje je je ponekad tako sna`no ose}ao na svojim obrazima izgubile su i onaj zna~aj najsna`nijih ruku kojima se otac ponosio dr`e}i sekiru. Otac bi tada govorio da tada sekira je~i da se celo selo ~udi i odu{evljava.
A ovo sada?! ^udo nevi|eno! U~in mali nokat duga~ak kao se~ivo no`a, tanan i sjajan. Kuca ne mo`e da odoli odu{evljenju. Zgrabi u~u za mali prst, ustade, podi`e celu u~inu ruku i okrete se razredu:
- Jebem ga u usta, vidi koliki mu je!
solunska pri~a
Stari svat je ne{to {to ja ne znam {ta zna~i. Ovaj stari svat je bio stariji ~ovek, solunac. Znao je lepo da pri~a i jednostavno takav ~ovek, mislila sam ja morao je da se zove stari svat. Mom ocu je to svakako zna~ilo ne{to drugo, da li va`nije ili ne ja to nisam mogla da znam. A i ono solunac nisam znala {ta zna~i, ali sve to asociralo je na lepe pri~e.
Krenemo mi uz planinu kroz albansko selo, a strah nam ledi kosti. Dobro bi bilo da izbegnemo susret sa Albancima, no ako ih zaobi|emo pomre}emo od gladi. Moramo do}i do hrane, a samo oni su tu u ovom bespu}u gde se kr{ o kr{ kr{i. Znamo sve o njihovom neprijateljskom raspolo`enju prema strancima. Izbora, ipak, nema: mi naoru`ani, oni goloruki, a uz to imaju hleba. Susre}emo se sa njima. Nama oru`je vi{e i ne treba, a hleb nam je spas. Napravi}emo razmenu. Samo ne treba da nas vide ovakve, treba malo da se uljudimo. I uljudismo se. Za~e{ljasmo se golim prstima i vodom, umismo ruke i lice, obrisasmo ostatke koje se nekada obu}om zva{e, a oko pocepanih ~ak{ira obvezasmo opute.
Tu sam bio veoma mudar znaju}i sa kim se sastajemo: ratoborni ljubitelji oru`ja, a uz to neprijateljski raspolo`eni puca}e za nama. Izbacismo metke i bacismo u `bunje.
Prilazili smo jedni drugima u obostranom krvavom treptaju: oni divlji, upla{eni, mi jadni i jo{ upla{eniji. Ali, hleba, hleba!
Sporazumeli smo se. Tu, na ledini, ispod njihovih ku}a doneso{e nam hleb. Lep{i u `ivotu nisam video: ogroman, pljosnat, okrugao, a bra{no odozgo mu se beli i prosipa po zemqi. Uko~i{e mi se vilice od obilnog lu~enja sluzi, a nozdrve zatreperi{e. Dadosmo pu{ke, jednostavno otesmo hleb i str~asmo niz padinu.
Nismo se prevarili. Iza na{ih le|a ~ulo se {kqocanje obara~a.
Posle nekoliko sati be`anja na{li smo se na sigurnom. Podelili smo hleb na mestu koje je bilo na{a spasiteljica. No} se pribli`avala, a mi se smestismo u {upljine kamenitog brda kao u skute majke. Spavali smo siti i zadovoljni podvigom, ma{taju}i o toplom domu kome se, evo, kona~no vra}amo.
Jutro je, budim ratnike ulaze}i u {upljine, pri~ao je Stari svat. Jedan u svom skloni{tu sedi otvorenih o~iju. Bo`e, zar nije zaspao?! Celu no}! ^udno me gleda. Pru`im ruku prema njemu. Uhvatim ga, a on pade na mene hladan i krut.
Rane krvave, srca krvava, o~i krvave, krvavi tragovi, ali grabi se napred.
Danas solunac ~udno hoda, stopala grbava, prsti kvrgavi, kao albanske planine, a on ka`e - IZGORELA.
I danas Solunac najvi{e voli da jede hleb. Prvo ga omiri{e pa ga poljudi, a onda kida kvrgavim prstima i dugo meqe u ustima. Mislim da samo Solunac tako jede hleb.
mar{irala, mar{irala
Koliko je u svemu istine, ne znam, ali moj brat od strica ovu epizodu iz `ivota moga oca prepri~ava godinama, u beskraj. Postaje sme{an kao senilni starac. Kadgod se sretnemo on opet istu pri~u. I, evo, opet istu pri~u pri~a, zanosno, kao da je do sada nikada nismo ~uli.
Zna{, pri~ao je opet. Moj otac i tvoj otac krenu u rat. Pozove ih domovina. Rat, a oni mladi lavovi, spremni da brane domovinu. Stara majka pla~e, odo{e u mrak - ka`e, a dostojno ih ispra}a. Tu je i sofra do poslednjeg centimetra natrpana. Ve} udarila vru}ina iako je mesec maj. Pe~enje sija od otopljene masno}e, zunzare zuje prele}u}i ~as po mesu, ~as po gurabijama koje niko i ne jede. Bakina sofra nikada nije ni obilovala kola~ima, pa su gurabije bile samo dopuna trpeze. Slatki{i su bili odraz nemu`evnosti. Mesi{te je znak bogate trpeze, a gibanica je morala da bude toliko masna da iz kora kipi kajmak i izliva se sir po bradama uvek je{nih gostiju.
Bez harmonika{a nema ni gozbe ni veselja. Uvija se rastegljiva naprava u rukama spretnog svira~a koji naginje uho ka dugmi}ima i izvija blje{tave melodije koje izazivaju ushi}enje.
Moj otac u ~elo sofre zagrljen sa stricem, a slobodne ruke ra{irili, misli{ obuhvati}e ceo svet. Otac gologlav, a stric kico{, sa nakrivqenom {ubarom i cvetom iza uha. Ve} podnapiti zapli}u jezikom i ubadaju po neki komad pe~ewa ne prekidaju}i pesmu tako da nesa`vakani i polusa`vakani komadi naizmeni~no izviruju iz ~eljusti. Otac je imao i paradni zlatni zub na levom o~njaku koji se presijavao kroz zalogaje.
Baka se bavi svima oble}u}i oko svojih sokola, prevrnutom keceljom bri{u}i suze i nos. Onda pogleda redom oko sofre, ni{ta ne jede od tuge, a na licu i tuga i ponos.
- Mar{irala, mar{irala, kralja Petra garda, - orila se po ko zna koji put ova pesma. Stric peva, parira harmonika{u uvijaju}i glasom, a otac nesluhi} peva sme{no jer on smatra da je u pesmi najva`nije biti {to glasniji, a ne mo`e sve jednako da vi~e. On je bio gardista u kraljevoj vojsci, i ono PETAR je vikao do promuknu}a.
Krene ispratnica. Sve se ori, zajapurena lica, a noge se prepli}u. Kolona se klati , ali ide.
Stoj! Zaustavi ih Jova pisar. Pri|e pravo baki i ne{to joj {apu}e. Baka se zbuni, pa namr{ti, pa razvedri. Zamre pesma kod onoga - mar{irala, mar{irala -.
Narode, nazad, rat je zavr{en!
kaplar
Dragoljubov Du{an je postao kaplar u vojsci. I tada i celoga `ivota kao da mu je to bilo najve}e napredovanje jer pri~e o kaplorovanju o`ivljavao je uvek kada je pri~ao o sebi i to tokom celoga `ivota. U njegovim pri~ama bilo je interesantno {to je to uvek bila druga pri~a, nova.
Jednom pri~a kako sazove svoje vojnike na zbor i naredi im da po dvori{tu kasarne u gustoformiranom redu pokupe svaku slam~icu.
Drugi put ka`e da sazove zbor usred no}i i jednog vojnika odredi da svojom glavom protera vojni~ke drvene sanduke mile}i ispod kreveta. Za~udo, smatrao je da je sve to koristan rad, a {to je naj~udnije hvalio se da su ga vojnici voleli.
Nisam verovala da su ga voleli, mada sam neobi~no `elela da je tako. S druge strane divila sam mu se {to je bio neko, a ne obi~an redov. Ba{ to redov imalo je za mene najprosta~kije zna~enje.
Rado sam posmatrala i njegove slike iz vojske. Na jednoj je bio tako va`an: sa rastegnutom harmonikom i nezapaljenom cigaretom mangupski oka~enom u uglu usana. A tek kako se belela na toj crno-beloj fotografiji. Jednom re~ju, gledaju}i tu fotografiju uplovljavala sam u jedan meni nepoznat i tajanstven svet u kome moj otac igra tako zna~ajnu ulogu. Nikada mi nije palo napamet da moj otac nikada nije imao harmoniku i nije znao da svira.
Jednoga dana posle mnogo godina u ku}u je do{ao tatin drug - iz vojske! To je bio do`ivljaj. Mnogo je pri~ao. Uglavnom je potvr|ivao tatine pri~e {to me je fasciniralo. ^ula sam i novu:
Do{lo je vreme da iza|emo iz vojske. obukosmo se u svoja odela koja su tako mnogo govorila o nama. Zevali smo u kaplare da vidimo kako sada izgledaju. Jedni su se pojavili u opancima, jedni u suknenim ~ak{irama, jedni ~ak odrpani. A Du{an, na{ kaplar: odelo, ma{na, `ute {imi cipele. Gospodin! Se}a{ li se Du{ane, kako smo te odu{evljeno nosili na rukama ceo dan. Svi smo bili TI! Sre}ni vojnici koji su imali takvog kaplara.
Ratko, tako se zvao na{ gost, zavr{i svoju pri~u, a Du{an uzviknu:
A, tu smo! Moj otac nije bio ba{ siguran da su ga voleli. No, i onda i sada ponosna sam, ne zato {to se sla`em sa njegovom primitivnom psihologijom kori{}ena vlasti ve} zato [TO MOJ OTAC NIJE LAGAO! Pri~e iz vojske su istinite, sve. I ono da su ga voleli. Bio je pravi kaplar, bio je neko, iako danas o svemu, naravo imam sasvim zrelo mi{ljenje.
Jo{ samo da je imao harmoniku i da je znao da svira.
Rat je zavr{en. Obnova zemlje je u jeku. Mala sam curica, pegava mr{avica. radoznalim o~ima posmatrala sam svet oko sebe i to mnogo analiti~kije od mojih vr{njaka.
Komunisti su me impresionirali. Ispravljeni, va`ni sa akten-ta{nama dostojanstveno su se uvla~ili u svoje kancelarije. Izbacivali su parole kojima su uveli~avali svoje zasluge i odanost partiji. Mnogo sam `elela da su i moji roditelji komunisti, ali nisu bili. Nisu bili ni neprijatelji, ali su neprestano pri`eljkivali povratak svoga kralja Pere. Nisam volela pri~e o kralju i oslobodila~koj Dra`inoj vojsci, volela sam da sam samo komunista. Htela sam da porastem, da idem na igradnju i da kujem bratstvo i jedinstvo, da nosim nakrivljenu titovku sa crvenom petokrakom i da li~im na partizanku Jovanku. Kad Jovanka povede kozara~ko kolo svi jure ka kolu pa se kolo protegne u beskona~nost. Ona lepa, pa jo{ i lepo peva. Koliko je lepo zvu~alo ono: Poznaje se ko je komunista, vedra ~ela i obraza ~ista!
Moje lice nije bilo ~isto, dok je Jovankino blistalo. Jovanka je bila pravi komunista: roditeqi joj izginuli u ratu, a moj otac pri~a viceve o Titu i izigrava komunisti~ke slu`benike koji u ta{nama nose zastruge sa sirom i belim lukom, a perje od luka im viri iz zadnjica.
Najneukusniji vic je bio o kvo~ki u seoskom dvori{tu. Naime, pili}i kljuckaju po travi: Svi za Tita, svi za Tita, a kvo~ka ka`e: Jok, jok! Onda petao kukurikne dozivaju}i: Kralju Peroooo! A }uran tada uzviknu: Uraaa! Na kraju gusan za{i{ti: [{{{, jo{ nije vreme.
E nisam volela svoga oca {to pri~a takve viceve, a ni njegove drugove koji su u`ivali ba{ u takvim pri~ama sanjaju}i neki svoj izgubljeni san o izdajni~kom kralju. Smejali su se na{em vo|i ~iji se stomak, kako su govorili, sve vi{e naduvava od narodne muke. Bezobrazluk, mislim. Pa ti o~e i ne zna{ da je on moj prvi otac, a ti si Du{ane, tek drugi.
Ponosni su moji vr{njaci ~iji su o~evi bili borci ili aktivisti, a moj Du{an - Ni{ta. Pa i ime mu do{lo nekako kula~ko. Bolje da se zvao kao Mika folklorac, ili Zi}ko komitetlija, pa Tempo milicioner, sve pravi proleteri.
Pa, ipak je i moj otac bio borac, mislila sam i to se mora znati, mada nije bio onaj pravi. Pri~ao je da }e tra`iti i bora~ku penziju jer je mnogo zaslu`niji od drugih. Povremeno mi se ~inilo da se izigrava, no ipak mogao je biti i stvarno zaslu`an u {ta sam htela svim srcem da verujem. Pa zaboga, on je mleo `ito za partizane. Dodu{e on je profesionalno u ratu to radio, ali mleo je i za partizane.
A sremski front, nije to {ala! Dodu{e nije bio na frontu, ali kada je pozvan nije dezertirao kao mnogi drugi. A to je bio najte`i front, ko je oti{ao vi{e se nije vra}ao.
Pokupili su ih u rasadnik da ~ekaju pokret. ljudi skisli, na stotine, a jedina misao im kola po glavi - bekstvo. Tu je bio pravi sremski front. No}u je po~injala jurnjava kroz prozore ka {umama. I, pado{e svi do jednoga. Du{an nije be`ao, prepustio se sudbini, ali ja `elim da mislim da nije be`ao iz patriotizma. Ostao je `iv. Mobilizacija je odlo`ena. O~e, moj sremski bor~e!
A [to nemam ~ist obraz kao Jovanka (bila sam mala pegavica i li{avica), {to ne znam da pevam kao Jovanka i {to nisam dete priznatog borca nije ba{ najstra{nije. Mislila sam da }e se sve srediti kad porastem.
Evo, porasla sam i prerasla. Smejem se mladala~kim snovima, a gre{im. Nisam bila ni partizanka, ni obraza ~ista kao komunista, nisam bila ni reakcija kao moj otac niti ne{to tre}e, ja sam ostala praznina u svetu i u sebi.
Mog Du{ana cenim zbog nekog svog trajnog stava koji nije napu{tao ni pod kakvim pritiscima.
lula zelenara
Mlad, obesan, voleo je da cugne. Ose}ao je da preteruje, ali do~epao se spanosne formule za la`no samotestiranje.
Zna{, govorio je, dokle god mo`e{ bez mucanja da izgovori{ re~i LULA ZELENARA - nisi pijan.
I tako je godinama pijuckao uz “lulu zelenaru”. Svaka opomena da se pribli`ava opasnom simptomu zavr{avala se ube|ivanjem da mo`e prestati, kad god za`eli, koliko sutra. Naravno da je to sutra uvek bilo ono drugo sutra i samo sutra. Sutra je bilo i kada je neprospavane no}i utapao u znoju i kada je `e| gasio vodom iz obaveznog bokala uz uzglavlje. Nervozne i vrele bose noge silazile su u snegove olujnih no}i i sa svakim silaskom postajale sve tanje i tanje.
Srednjih godina bol u muskulaturi. Le|a bolna i lomna. Mi deca gazimo ga po le|ima zabavljaju}i se na neznanoj nevolji koja kuca na vratima. Zgu{njava se mu~na atmosfera u ku}i i sve ~vr{}e obavija na{a srca. Na{e du{e kaplju u bolu, a njegova snaga isti~e u kapima, polako, ali nezaobilazno.
Jedna debela no} ostala je zapletena u se}anje kao u{tip koji duboko i jetko boli i pamti se.
Njega nema, a mi, mi i{~ekujemo. Kapija otegnuto, tanko i `alosno {kripne. Tako {kripi samo kada ne `eli da se oglasi. Jedva {umni koraci ~eznu da se u{unjaju u leglo i sa~ekaju zoru. Ne izdr`a{e. Pade ~ovek, a ogoljeni udovi i lice kao poko{eni pljesnu{e o beton u dvori{tu.
U`arena, ucveljena {est oka proprati{e njegov i svoj kona~ni pad u bezdan. I njegova dva oka ugleda{e onih {est. Po~e da se di`e sa mukom, mlitavo. Stoji na rukama, di`e glavu, a noge mu opu{teno, ~udno upletene, a ne zna kako da ih rasplete. Sa jagodica mu se slivaju dva tanana duga mlaza krvi. Li~i na ku~e koje zavija na mese~ini. Gle, on zavija:
Zastanimo tu, ne mogu vi{e pri~ati. Nema se vi{e, uostalom, ni {ta pri~ati. Sve je ispri~ano u hiljadu ve} znanih pri~a. Od ku}e do kafane, uz obaveznu “lulu zelenaru”i mnogo suza i tuge kora~ao je on. Od kafane do ku}e, od ku}e do kafane suzilo je jo{ {est o~iju iz ~ijeg vidokruga nije mogao da iza|e on. Kora~ao je sve sporije i ti{e ostavljaju}i za sobom {krip kapije i {apat lule zelenare.
Mnogo, mnogo godina trajalo je to pozori{te sa njim kao obaveznim glumcem koji ne `eli da si|e sa pozornice i nevoljna uvek neizbe`na ista publika, koja ne}e i ne mo`e da pobegne.
Do smrti.
Tako se ~ovek jednom samo ugasi. ^ini ti se iznenada, a nije iznenada ve} sistematski, godinama. Ustvari lula zelenara je samo sistem samouni{tenjua.
Evo, le`i na bolesni~koj postelji. Svi su spremni da mu oproste, {to je uni{tio sebe i {to je uni{tio nas. Ho}e da progovori. Ko zna kako je on kroz `ivot video nas. Mo`da je njegova pri~a sli~na na{oj sa izme{anim akterima. Ne daj se smrtni~e, ka`i. Mo`da }e{ izbistriti gustinu svoje i na{e nesre}e.
Progovorio je u strahotnom gr~u:
U ovoj pri~i on nema svoje ime.
Njegovo ime stopilo se sa lulom zelenarom.
posmrtni mar{
Mlad, pametan, lep, obestan. Sirotinju je ostavio za sobom, a trgovina radi, kapital se uve}ava. Snabdeva i bolnicu i rasadnik i de~je oporavili{te. Ku}u napravio, plansku, usred varo{i, na sprat. Konje sa praporcima i {arenom ogrlicom upregne u nove ~eze i kaska - meraklijski. Ima i radioaparat, prvi u gradu. I zvu~nike je instalirao ispod {iroke kro{nje jabuke, da svira, da svi ~uju. [ta }e mu imanje ako svi ne znaju {ta on ima.
Kad u kafanu u|e, \aza odmah udara u tanku `icu prstom i svira mu na uvce. Du{an mu lepi banku na ~elo, naravno po{to je prethodno debelo pljune da se dobro zalepi uz pljesak, Kasnije, umno`ene nov~anice vire ispod {e{ira i lepr{aju na vrhu \azinog gudala, a on ovako iski}en uvija do besvesti. Piju zajedno i \aza i Du{an i orkestar. \aza se otima, ne mo`e vi{e, a Du{an mu sipa pola u usta, a pola prosipa po njemu. Iz \azinih usta se izliva nedolokano i sliva se po sumnjivo beloj ko{ulji sa obaveznom kravatom.
Orkestar kre}e.
Prostrli se po ulici svi od reda i snalaze se, sviraju. Du{an izvija rukama po vazduhu, vadi revolver i puca. Razdragano u transu preska~e le`e}i orkestar stvaraju}i nevi|enu pozornicu.
Eh, kakva su to vremena bila, pri~a danas Du{an sa setom. Mogao sam da popijem ba~vu, a da mi ni{ta nije. Sada mu se zacakle o~i od jedne {e}eru{e. Penzijica porodi~na mala, no ima za poneku kapljicu, dva puta u kafanu, nakratko, koliko da ga kelneri ne zaborave, kako je govorio.
Le|a su ve} grbava, kosa pobegla do temena, ruke se osu{ile i i{arale brojnim pegama. Ni~ega od mladosti, u o~ima i u srcu tuga sa ~estim setnim se}anjem na \azu i le`e}i orkestar.
Ostavlja nam poruku da mu na pogrebu svira muzika. Za na{u varo{ neuobi~ajeno. Gde muzika u smrti?!
Ho}u da mi \aza legne na grob i da udara po `ici moju omiljenu.
Umro je sam, bez ikoga svoga pored sebe. Sam samcijat uz nu`nu povorku malobrojnih bliskih. Nema ni \aze. Ostala je tuga i se}anje.
Zbogom o~e, nikada vi{e.
post rekvijem
Retko sam na grobu. Ipred jelke, po~iva on. Moj otac.
Tu ogromne no, tu`no, kao {to su tu`ne i wegove o~i koje me posmatraju sa slike.
Ra{~istim malo korova koliko da mu vidim celo lice, a on me gleda, ~ini mi se sa prekorom:
-Za{to me ispratiste bez muzike?!
A onda u meni pukne srce i navru se}anja na neke mladosti, na neke `elje, neka nadanja.
Nije bilo muzike.
Grob u koprivama.
Spomenik se nakrivio.
O~i tu`ne, moje i njegove.
Oprosti, o~e!
izgubljeni put
Vezla je i vezla, heklala i heklala. Bila je ono {to se zove ,,tumaralo po no}i,,. Savije noge ispod sebe, sedi, trep}e o~ima gr~e}i uvele obraze pri {kiljavoj svetlosti. I tako svake ve~eri: {ustikle, kuvarice, ti{lajfere, toleda. Ispisivala je vezilom: Kuvarice manje zbori, da ti ru~ak ne izgori ; Ovce ~uva ~oban i ~obanka po imenu Jovan i Jovanka...
Jo{ i sada svaka re~ je za mene poezija, a svaka slika najfantasti~nija slikovnica. Tek kasnije sam upoznala slikovnicu o ,,zunzari plavoruhoj i komarcu tanka struka,, . I jedna i druga su me o~aravale do egzaltacije.
A onda je do{ao IZGUBLJENI PUT.
^udna mustra, a majka ju je heklala do kraja `ivota. Plete, pa raspara. To ju je zabavljalo do odre|ene granice, a onda bi je ostavljala neko vreme. I opet ispo~etka, i opet, i opet.
Umrla je. ^ipka je ostala nezavr{ena. Motala se godinama po fijokama kao odlo`ena krpa dok izvesne godine nisu o`ivele nekakva se}anja i tugu za minulim vremenima, dok IGUBLJENI PUT moje majke nije postao neki moj IZGUBLJENI PUT.
Enigma izgubljenog puta obuhvatila me je svojim pipcima koji nigde ne zavr{avaju. Shvatila sam da se taj put i plete celoga `ivota sa ostavljenim koncem na kraju koji se ili ne zavr{ava ili mo`e da se raspara. Put moj i moje majke i ova mustra je simbolika svih nas koji tragamo, a moja mati je u svoj put uplitala sve nas. Ta metafora je `ivot koji svi tra`imo, a koji nikada i nigde nije kona~an. Svi ostanemo na nekom njegovom deli}u.
Tu je negde i moj otac ostao, ostao u svom nekona~nom prostiranju i za sobom ostavio sto svojih imena.
Sa ljubavlju ih upisujem u ovu svesku.
jesen
Nji{u se poslednje lepe kate u vrtovima kasne jeseni. Sumrak neumitno skra}uje dane. Neki ozebo zrak izaziva setu vezanu za njega i nju. Moga oca i moju majku.
I uvek u jesen, na istom mestu, na istom putu obuzima me se}anje na njih sa izrazitom mi{lju: Zar nikada vi{e? Nikada ih vi{e ne}u videti!
Koliko je praznine na ovom svetu, koliko je samo}e u meni! I moja je zvezda na nebu jedina, a beskraj je nedogledan. I mislim: da li ovo nebo ~uva bilo kakve tragove njihovog postojanja, ili je sve samo - ni{ta?
Vi ste u mom srcu, istinski i bolno, puno i te{ko kao kamen.
O~e, sviram ti u mislima posmrtni mar{.
Majko, pletem tvoje IZGUBLJENE PUTEVE.
